piše: Marija Kukić
Raslo je mlado djevojče u seoskoj, pravoj šokačkoj obitelji. Bila je slaba, krhka, nerazvijena… Ručice joj bijahu nježne i nejake, kosa kovrčava, bujna poput olistale krošnje u proljeće.
Napunila je šesnaest godina. I tada je odlučila sagraditi s nekim svoje vlastito gnijezdo. Zagledao se u nju mladić, dvadesetak godina stariji od nje. Nemirnog duha, sit osamljeničkog života, pun životnog iskustva odlučio je zavesti Maricu, a kasnije, zbog njenog neiskustva i mladosti, pokoriti je i prilagoditi svojoj volji.…
– Nisan sritna, rekla je.
Barba je sahranjen drugi dan kako je to i običaj u kršćanskome svijetu.
Kad jesen zajeseni, sve oko nas vrišti od različitih kontrasta. Među njima najuočljiviji je kontrast boja; kontrast toplih i hladnih, primarnih i sekundarnih boja, komplementarni kontrast… 
Godinama je stojala na tavanu, prikrita paučinom, pripuščana crvotočine, osudita da je odnese zaborav, jel je došlo novo vrime u koje se ona ne uklapa.
Zvali su ga Potrka. A kako i ne bi kad je bio najbrži u selu a nesumljivo i u svim zaseocima Biokova. I bio bi još brži da nije bilo magarca.